Serbian Holocaust
Zorka Milinković, September 7, 2012, Belgrade
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam Milinković Zorka, rođena Savić. Rođena sam ispod Kozare, u jednom malom selu kod [Bosanske]Gradiške.Živela sam u seljačkoj porodici. Moje selo se zove Gašnica.Bilo nas je devetoro dece i roditelji. Majka nas je rodila devetoro. Mi smo 1942.godine internirani u logor u [Staru] Gradišku, a iz Gradiške u Jasenovac.U Jasenovcu sun as rastavili, decu od majki, i oterali nas u Jastrebarsko kod Zagreba, pa u Gornju Rijeku[1] u [dečji] logor.Tu smo boravili ...koliko? Koliko smo tamo boravili baš se dobro ne sećam. Sećam se da je moj stric nas pet devojčica odveo iz tog logora. On je još za vreme bivše kraljevine otišao u Austriju i tamo je radio u fabrici aviona.
-U kom gradu?
U Beču.
-I on je došao u Jastrebarsko?
On nije bio, kako da vam kažem...
-Državljanin Jugoslavije?
Bio je on državljanin Jugoslavije, ali nije bio [orijentisan] partizanski, dok je on tamo radio, mislim to.I onda nas je dao u taj logor, mislim, nije mogao on da nas zadrži, oduzeli su nas od njega i dali nas u ruski logor kod Beča, predgrađe se zvalo Fišamento[2].Kad su Rusi oslobodili Beč, onda su nas stavili u kamione ko je ostao živ, i vratili u Jugoslaviju.
-Vi ste tamo bili jedina iz vaše porodice?
Jeste, jedina iz moje porodice. Ja sam tamo bila jedina.Onda su nas vratili za Jugoslaviju, u Jugoslaviji smo imali zbir u Mokrinu, a iz Mokrina...Kad se moj brat vratio iz ropstva, išao je u Crveni krst u Zagreb i našao je [podatke] da ja postojim tamo i došao je po mene, mada u tom selu gde smo mi rođeni nije bilo ni kuće ni kućišta – sve su ustaše spalili i poklali i zato je bilo jako malo ljudi, ono što je ostalo živo po logorima. Majku nismo našli. Crveni krst je njega poslao u Staru Pazovu, drugi put je išao u Staru Pazovu i tamo našao brata, bio je [evidentiran] u Crvenom krstu da je u porodici Žike Ulemeka.Odveo g je [iz logora] neki gospodin Kovačević, koji je sarađivao sa fašistima. Ali je spasio šezdest dečkića.
-Evo ovako ćemo: kada su vašu porodicu zajedno sa drugim Kozarčanima odveli u Jasenovac, otac i najstariji brat -- šta je bilo sa njima?“
Internirani su za Berlin.
-Brat je imao oko 20 godina?
Imao je dvadeset godina, možda devetnaest.
-I otac i brat su internirani u Nemačku u logor...?
Jeste. Rastavili su nas od njih na mostu u Bosanskoj Gradiški.Njih su stavili u žicu, a žene i decu su poslali za Jasenovac, a moja majka nije dala te dve male sestre od sebe, pošto su još bile male, a mene i moga brata Đuru – nisu ni pitali, samo su nas pobacali u kamion i odvezli u Zagreb, u Crveni krst. Iz Zagreba – za Gornju Rijeku kod Jastrebarskog, u logor.
-Vi ste mi pokazali ožiljke od noža ili bajoneta koje imate na vratu, na glavi, na leđima ispod rebara, desno, i pored same kičme.“
Da. Da. Jeste.
-Kako ste, kako ste ...povređeni?
Pa povređena sam od ustaških noževa. Došli su partizani u jesen 1942.godine, u jesen – već je hladno bilo, zima – da oslobode dečji logor. A kad su ušli u logor, onda su rekli „Ko može da ide s nama, nek ide, ko ne može taj ostaje. Jer se ide u planine.E sad sam ja tu imala dva brata od tetke, Vladu i Ljubinka, i oni su mene poveli. A taj moj mali brat je bio bolestan i bio negde kod časnih sestara, u nekom prihvatilištu tu, ali to...ništa nije bilo.
-Te 1942.godine vi ste imali, pošto ste rođeni 1933.godine, imali ste devet godina?
Devet godina.Da.
-I mislili ste da m o ž e t e da idete s partizanima?
Mislila sam, ali nisam mogla od gladi. Nama su samo kuvali kisele krastavce i bundeve, samo dva puta nedeljno su nam to davali, i slanu vodu da pijemo. I ništa više. I onda je moj brat valjda, siromah, dobio neku bolest i ...
Tu su bile ustaškinje koje su nas čuvale.Tu je bilažica, sve okolo barake. Dole je bila slama, a okolo ter-papir.I baraka je bila pokrivena ter-papirom.
-Sad pričate o dečjem logoru u Gornjoj Rijeci?
Jeste. Jeste.
I, kad ste krenuli sa partizanima..?
E, onda, koji su dečkići mogli da idu – oni su otišli, a koji nisu...Nas je šezdest ostalo dole [na obali reke] i onda su ustaše zašle i...Šta smo mi znali? Nismo znali ništa. Oni su zašli dole i sve iz mitraljeza pa u rijeku, dole.Ja i moj rođak i još jedan za koga sam vam rekla da je umro zimus, mi smo tu ostali jedno pored drugoga i tako, onda su ustaše zašli i... Nas je petoro ostalo i onda su ustaše zašli i sve boli noževima. A on meni sve vi;e „Drži se za tu žilu od vrbe“ -- da me voda ne odnese, a onde sve krv... Kad su otišli ustaše, onda su došli ljudi sa zaprežnim kolima da pokupe mrtvu decu. A tamo je bila jedna velika rupa u koju su svako jutro iznosili mrtvu decu iz logora, umrlu od gladi. I onda su ih posipali krečom i zatrpavali. I svako jutro su dolazili u logor. Onda su onoga ko je bio mrtav pokupili ti ljudi i sve...samo ja ne znam gde je ta rupa bila.Ja to ne znam.A sva su deca u toj rupi: od moje ujne je petoro tamo umrlo od tifusa.
-Kako se zvala ujna?
Zvala se Draginja Golub.
-A ujak?
Nikola.Nikola se zvao.Ujna je ostala živa, jer je dala decu, a ona nekako uspela da pobegne kroz neku šumu kod Jasenovca – nekuda. I tako je ostala živa.Njih je valjda 4-5 pobeglo zajedno.A njenih je petoro dece tamo umrlo, umrlo od gladi.
-Kako su vas tako ranjenu, dok se držite ručicama za žile od vrbe da vas voda ne odnese, ko vas je našao, ko vas je spasao?
Časne sestre.Časne sestre.One koje su bile u Jastrebarskom, one su imale svoj dom i one su pokrštavale [decu]. Tamo je bilo oko sto dečkića koje su one vodile u crkvu i koji su bili tamo kod njih u samostanu. Časne sestre. Ti dečkići, šta je posle bilo sa njima, ja ne znam.
-Gde su vas odveli posle toga?
One su nas odvele tamo kod njih, u samostan i zalečile te rane. I vratili smo se opet [u baraku]. I onda je taj moj stric tražio, znao je jer je to pisalo i u novinama…
-Zalečili su vam rane i ...
Jesu, sestre su zalečili rane.
-Kako su vas negovale?
Hm. Slabo.
-Pamtite li kad su vam zarasle rane, kad je prestalo tako da boli?
To je bolelo ko zna kolko, još i u Beču me je bolelo.Bila je jedna ruskinja koja je tu isto bila internirana iz Ukrajine, i ona je tu bila kao lekar.Molila je tog upravnika logora da joj da ponešto da nam to..., u stvari, te četiri devojčice, one nisu bile [ranjene], samo sam ja bila izbodena, a one nisu. Nisu ni izašle iz logora [sa partizanima], jer su znale da ne mogu, a ja sam uz pomoć braće od tetke mislila da ću moći.
- Kako se zvala Ruskinja lekarka?
E to ne...Je...e, ne znam...ne znam.
-Kako je bilo u tom ’ruskom’ logoru?
A, tu je bilo više ljudi, tu je bilo više [nacija], ti je bilo i zarobljenika iz Francuske, bilo je iz Norveške, pa bilo je od svakuda, ali su nas decu, i rusku decu i bilo koju decu, stavljali u jednu baraku. Mi smo u jednoj baraci bili tu.
-Koliko vas je bilo?
Pa bilo nas je puno, ali kad je na primer bilo bombardovanje Beča, kad su Saveznici bombardovali Beč, onda su dolazila kola po nas da idemo u sklonište. A odrasle nisu sklanjali, samo nas decu.
- Znači, ipak je postojala neka briga o vašim životima tamo?
Pa, zato što je upravnik bio iz Hrvatske. Bio je pilot.Bio je pilot i onda je on imao jednu našu ženu koja je bila sa Korduna, devojku koju je on zavoleo i bio s njom u vezi i ona mu je rodila jedno dete u tom logoru. Ta devojka je bila tamo, ja ne znam kad su oni došli tamo.Nismo samo mi bili tamo. Tu je bilo puno dece i iz drugih država: Poljske, Rusije, od svakuda.
-Kako ste se sporazumevali?
Pa da vam kažem – sve na nemačkom.Lako je detetu naučiti nemački. Ja se i sada sećam. I ruski. Lako je bilo sa Rusima, a sa...nemački si morao sve da se sporazumevaš.
-Je li bila stroga disciplina u logoru? Kakva su bili hrana, smeštaj..?
Pa tu je bila hrana...Tu je bilo već bolje nego tamo gde sam ja bila, u Jastrebarskom.To je već...Davali su hranu neku.Sad se ne sećam.Ali, sećam se da su oni, Švabe ili ko je to bio, da su oni nama deci davali trebovanje iz opštine, ovako nekoga povrća ili voća ili soka nekakvoga.To se sećam dobro -- kad smo dobili za novu godinu neke kolače.To se deca sećaju tih kolača.Tamo sam dosta ruski naučila od dece. I ta Ruskinja, lekarka, jako je dobra bila, ali je i ona isto bila zarobljena, isto kao svi drugi.Eto. I tako smo bili…Mislim, ja sam bila pošteđena od tog zato što je taj pilot bio upravnik tog logora. A i on je isto bio polu-Švaba.iz Hrvatske je bio, od Siska.Ne znam ni kako se zvao, ni ništa.Ne pamtim to.On je vodio računa. A valjda su i oni, ta vlast. Kad dolaze saveznici da bombarduju, oni dođu po nas.Nije daleko bio bunker, kao odavde do opštine [Novi Beograd].Onda su nas odatle odveli. Nekad, kad imaju vremena, idemo peške, a kad nemaju vremenam, onda kolima.
-Da li je umrlo neko od dece koja su možda stigla već bolesna, izmučena i izgladnela, da li je neko umro u tom logoru u Beču?
E, pa ja ne znam. Nas [iz Gornje Rijeke] je bilo samo petoro i mi smo se držali na okupu.Al, prvo smo bili oterali u Viner Nojštat[3], gde je bilo puno Jugoslovena i onda je on [stric] pravio neku molbu da je on iz Jugoslavije došao hiljadu devetsto i neke godine, za vreme kraljevine, kao sad što idu na rad [u inostranstvo]. I onda su nas pustili da bi on mogao mene da obilazi, zato što je on tu radio u fabric aviona.[4]On je tu radio još za vreme Austrije. Šta je to bilo, Austrija, Nemačka, ne znam. On je inače bio rođen 1912-1913 godine.
-On je znači austrijskim vlastima dokazivao da je on lojalan građanin…
Jeste, i da je bio lojalan…
-…već decenijama i da mu na osnovu toga omoguće …
…da uzme nekoga od familije iz toga dečjeg logora.Tamo je našao mene, a iskoristio je priliku da uzme još nekoga i uzeo 4-5 devojčica, da ostanu žive.
-Jesu li i one bile vaše rođake?
Ne, to su bila deca ispod Kozare...Koliko je mojih rođaka tamo umrlo, joj...Gospode.
-Gde?
Pa u Gornjoj Rijeci, deca mala koj su... Na primer, moje sestre od strica. Jedna se zvala Danica, jedna Grozda.One su obadve umrle. I brat im je umro – Bogdan.Onda je vladao tifus i svašta.A nisu nam dali vode nego nas nateraju ujutro na reku da pijemo hladnu vodu, onako bosi i goli da pijemo tu vodu sa reke i da se tu umivamo.A sve dole, onako, slama po nama i sve...To je tako bilo u tom dečjem logoru. [U baraci], okolo je svuda bio ter-papir, nigde prozora nije bilo, nije niš’ bilo. I gore, krov – ter-papir.I žica okolo.Nisi mogao nikuda da izađeš. Nikud. To je strašno bilo.Strašno. Eto, zašto sam ja izgubila lik majke – od straha.Jer kad smo bežali, kad smo bili još u selu pa ustaše pređu preko Save – zato što su tu bili partizani – i koga god uhvate, odmeh zakolju.
-Sad bi možda bilo zgodne da nam opišete koliko je vaše rodno selu blizu granice sa Hrvatskom, i koliko je bilo blizu logora Jasenovac i ustaških postaja i garnizona?
Dvanaest kilometara[putem] do Jasenovca, a do Save nema ni dva kilometra, kad bi računali rekom da pređete tamo – [vazdušnom linijom] nema ni dva kilometra. Ima ovako: polje pa Sava, pa polje pa cesta, pravljena za vreme Austro-Ugarske, pa odmah naše selo, pored ceste.Ako ste išli za Dubicu, a proći ćete još koji put i videti, ima tabla i piše ’Gašnica’ i odmah na levu stranu je selo.I tu su...Pa ustaše za pet minuta dođu!
-I to je bio razlog da ste često bili žrtve agresije i 1941?
I 1941, da.Tada su tu partizani bili i postavili su ljude da drže stražu pored Save. I dođe neko i javi: „Eno, ustaše idu čamcima! Sad će da pokolju celo selo!“ I u svakom mestu je bilo ljudi koji su čuvali stražu i [javljali] kad oni prelaze.
A te moje sestre tada nisu bile kod kuće.Čuvale su stoku sa jednom devojkom iz šire familije. Cela jedna četa Ustaša je otišla na drugu stranu i ušli su u drugu deo [seoskog atara].One jesu bile u šumi, ali su ih oni stigli i – sve… A mi smo se krili na drugoj strani sela, u onoj šumi na levoj strani, velikoj.Mi smo tu bili. A mama nije bila sa nama.Mama je bila otišla da samelje brašno u vodenici. I kad je mama došla, ono kiša valjda velika padala, i pitala mama sestru moju ,,A gde su ti one male?” ona kaže ,,Ja ne znam, mama.Ja ne znam.” E, sutradan je javljeno da je njih četrdesetoro zaklano.
-Kako je vaša mama saznala za tri svoje ćerke ?
Pa saznala je, pa vrate se oni, vrate se oni…Pa oni dođu samo…ne smeju duboko u šumu…oni pokolju koliko stignu i koga nadju, a bojali su se partizana i – odmah preko Save [žure ] nazad.
-Sećate li se sahrane?
A, ne. Tada su njih četrdest ubijeni i u Miloševom Brdu ima velika rupa [kolektivna grobnica] gde su sahranjeni njih 40-oro.Bila jedna moja tetka, majčina sestra i troje njenih dece u kući – nije im niko javio da idu ustaše da kolju i ona je ostala sa tih svojih troje dece. I dođu i zakolju ih. Sve.
-Da li su česti bili ti upadi Ustaša?
Jesu. Jesu. Jesu bili sve dok nas nisu oterali u logor 1942.godine.Zato što su tu partizani bili, i oni su mislili da Srbi hrane partizane.Eto zato su oni… Možda zato… Ko zna? Verovatno jeste. Gde su postojali četnici, dole iza Banjaluke, tu nisu terali u logor, nisu ni Švabe, ni ništa.
-Kakao znate za to?
Znam zato što mi je jetrva [žena udata za brata Zorkinog muža] iz Dervente.
-I mislite da tamo gde su bili četnici…?
Jesu.
-I?
Četnici su, mislim, ovako, više Srbe čuvali nego što su bili jaki kao političari.Postojalo je ko zna koliko vrsta tih četnika, i tih koji su bili uza Švabe i tih koji su čuvali Srbe po selima.E sad ko to zna? To znaju političari.
-Dobro, ali to što vi znate o toj grani familije iz Dervente, to slobodno ispričajte.
Tako mi je pričala ta moja jetrva, da je tako kod njih bilo.To nije bilo blizu nas.Ima oko dvesta kilometara do Dervente.
-Uglavnom, u njenom selu nije bilo pokolja i upada i bežanja?
Ne.Ne.Nije bilo Ustaša, ustaše nisu dolazili zato što su tu bili četnici i bile su Švabe. A izgleda da su ti četnici bili saveznici sa Švabama da ne bi poklali Srbe. A bilo je mesta gde ih nije bilo.Dole pored Save, to…Ko god je bio pored Save, to je bilo opasno.
-Znači, od devetoro dece vaših roditelja, tri ćerke su poklane u toj šumi, gde su ih uhvatili ustaše dok su čuvale stoku?
Da,da.
-Ostatak porodice, majka i otac sa šetoro dece odvedenu su u logore?
U logor oterani. Da.
-Vi i vaš brat Đuro ste odvojeni od porodice i odvedeni u Jastrebarsko pa u Gornu Rijeku?
Da.
-A otac i najstariji brat koji je imao skoro dvadeset godina su odvedeni u Nemačku. Šta je bilo sa majkom i dvoje najmlađe dece i koliko su uopšte bila stara ta najmlađa deca?
Ja mislim da ta starija nije imala više od tri godine, a ta mlađa ako je imala i godinu dana. Mama je sigurno mislila da smo Đuro i ja jači i da ćemo preživeti, ko što je i bilo.Tako je dao Bog da smo se nekako spasili, da su nas spasili neki dobri ljudi. A te male su...il’ su umrle u logoru, il’ su zaklane.
A jedan musliman, koji je bio u selu kad je moj najstariji brat došao iz Nemačke iz logora... Brat je pošao negde i taj školski drug ga je pitao „Nidžo, gde ideš?“ „Idem opet u Zagreb, u Crveni krst da tražim decu.“ „Pa koga ćeš još naći?Našao si Zoru i Đuru.One dve male što su ostale sa majkom nemoj ići da tražiš. Ja sam bio tamo kad je cela tvoja najrođenija porodica oterata...Ja sam bio ćuvar tamo.“ To [mu govori] tamo neki Avdić. „Ja sam bio čuvar tamo na vratima. I samo, slažu vas da idete da pregledate oči. Bila je jedna baraka u kojoj kako se popneš, to je bio krematorijum, kako se popneš uz stepenice kao da ideš kod lekara, i kako korakneš tako dole [propadneš]..neka mašina ti odseče glavu i kad to napune, onda opet to spale, pa tako opet.“ Tako su to radili. I kaže [taj Avdić] „ Nidžo, nemoj da ideš i da se mučiš po Zagrebu.Nema više dece. To što si naš’o – naš’o si.“ Eto, tako je bilo.
-Da li je posle rata bilo koja državna institucija, Hrvatska, Crveni krst – bilo ko, javio vašoj porodici šta je sa vašom majkom i vaše dve sestre koje su odvedene u logor?
Ne. Nikad. Niko. Al' mi znamo tačno da su tu.
-Vi znate samo to što je ispričao taj Avdić?
Da, ali mi znamo da nigde na drugom mestu nije bilo logora bližeg nego što je Jasenovac. I tu su zaklane.To je i ujna rekla da su oni već…Moja mama je bila jako privržena porodici moga oca i nije htela nikud od svekrve i od zaova [muževljevih sestara], nego gde su one tu i ona. Kad je ujna rekla njoj ,,Dragice, hajde da pokušamo bežimo kroz ovu šumu pa tamo negde ima srpskih sela, kad prođeš 15 kilometara kroz šumu.“ Ona nije mogla sa dva mala deteta. Rekla je ,,Ja ne mogu, imam ove dve male…” A bila je zanemoćala skroz od glad i od svačeg.
-Kako je ujna uspela da se odvoji od svoje dece i da pobegne?
Deca su njena bila s nama u dečjem logoru. Već su joj bila oduzeta deca.Pa mene su bacili...[dubok uzdah] s kamiona u Zagrebu.Zato me možda i boli stalno ta ruka.Bacili su me ustaše s kamiona.Nisam ni imala snage da siđem [dotiče desno rame] i rame povredim i onda opet tamo na Crvenom krstu, one mi tamo to uvezale, i opet u kamione i onda u Jastrebarsko i iz Jastrebarskog u Gornju Rijeku[5]. Al’ ne znam koliko je to daleko jedno od drugog, ali tu je to sve, blizu.
I tako, sada tamo ima i spomenik...bio je spomenik[6] [skulptura] „Majka i dete“ . Al pričao mi je jedan momak koji je tamo služio vojsku, kaže: „Nema tamo više tog spomenika, tetka Zoro.To su sve ustaše,ovaj, Hrvati bacili“, to da ne bi, da bi se zatrovalo to gde je bio logor.
-Mislite da se zatre trag?
Jeste.Ali ja i moj suprug smo išli, meni je brat bio u hrvatskom Karlovcu u školi, bio je vojno lice i išli smo [da ga posetimo] više puta. Onda smo svraćali da vidimo taj spomenik. Bio je spomenik tamo, pa sigurno jedno pet godina ispred rata. A posle mi je rekao taj Siniša koji ovde radi kao liftadžija „Tamo sam ja, tetka Zoro, služio armiju, sve je to pobacano.“
-Vi ste od sredine 1942.godine pa do pred kraj 1943.godine bili u logorima Jastrebarsko i Gornja Rijeka...
Da. Jesam.
-A krajem 1943-e rođak vas je odveo u Beč i nije mogao da vas zadrži kod svoje kuće...
Pa on je bio samac, nije mogao.
-I morao je da vas preda u logor u kome su se nalazili i...
Iz drugih zemalja zarobljenici, i deca, i žene, i vojnici, i drugi. Veliki je to logor bio.
-I tu ste ostali, dokle?
Dok nisu došli Rusi 1945-e i dok nisu oslobodili Beč.
-Sećate li se tog dana?
Ja se sećam samo kad su došli ...Mi smo tad bili u bunkeru, pucalo se jako. I ja se sećam da su došla tri vojnika i rekli „Svi koji su Jugosloveni neka izađu gore – došli su Rusi“. Jugosloveni. A Švabe koji su bili [u skloništu], oni nisu, oni su morali da idu, valjda, na to ispitivanje. Ko zna?
-Vi ste bili u skloništu zajedno sa lokalnim stanovništvom?
Da.Da. Bili smo zajedno.
-Kako su vas gledali?
Ma, slabo se ja sećam toga.Jer mi smo imali našu grupu iz logora, gde su te... To je bilo veliko sklonište tako da mi nismo ni mešani sa njima. [Bili smo u skloništu] dok ne odu avioni, a kad se to [bombardovanje] smiri, kad odu avioni, onda se mi vraćamo u logor a oni, valjda, svako svojoj kući. Ali te kuće su bile već srušene. Pa ja ne znam da li je Beč imao koju zgradu, a da nije bila srušena. To su Englezi, saveznici, i Rusi srušili. Ali su jako mnogo borbi imali, sigurno, dok su oslobodili Beč. Jako teško je bilo.
- To su sigurno bile i ulične borbe?
Ja samo znam da je to mesto gde smo mi bili, da je to bila periferija. Logor je bio na brdu ispred one Bečke šume,[7] a videla sam i zapamtila sam žito.Zapamtila sam žito da je biilo, znači ipak je to bila periferija.Tu dole su bili ti, kako su ih oni zvali, bunkeri, gde su se civili krili (ili bilo ko) od bombardovanja. Ali je fabrika aviona bila sravnjena sa zemljom.[8] Posle niko nije imao posla. A tu su zarobljenici išli da rade i čuvali su ih...ma šta su ih čuvali!Nemaš kud da ideš, nemaš ništa.
I tako su došli Rusi i onda su nas pokupili i – ne znam gde je to bilo i ko je to bio od Jugoslovena – u kamione i preko Austrije i Mađarske u Vojvodinu. A granicu smo prešli blizu Kikinde jer smo otišli u, kako se zove ono selo ...zaboravila sam... gde je rođen Raša Popov... Mokrin! Mokrin.E tu su nas onda...tu smo bili i onda odatle...
-Rekli ste da bio neki dečji sabirni logor...?
Jeste bio. Od svakuda deca koja su povučena, tu su došla, a onda, posle su dolazili roditelji...
-Da li je tu bilo neke zdravstvene brige, nekog oporavka?
Ne.To je bilo neka velika, valjda švpska kuća ili neka zgrada. To je bilo sabirno mesto. Deca od svakuda, koja su došla.Onda, naravno, onaj ko je imao nekoga svoga, naravno da je došao po njega. I tako su, tako su se svi razilazili.
Mene je tamo htela da usvoji jedna žena.Ona je bila sekretar tamo u opštini, neka Dara, ona je htela mene da usvoji.Tada je imala 25, možda 30 godina.Ona je u međuvremenu umrla, a tada je bila devojka, nije se udavala, imala je samo oca, tako je rekla.Ona je htela mene da usvoji.
A ko je tu o nama brigu vodio, ne znam. Znam da su sva deca morala da idu tamo odakle su. Morali su...da se zna, valjda, ko je poginuo a ko nije. I ja znam da sam jedna, jedina bila iz moga sela tamo, znate. Inače [deca su bila] sve iz Vojvodine i drugih mesta i drugih [delova Jugoslavije].
- Sad kad se završio rat, vi ste poodrasla devojčica, proslo je 4 godine.
Pa, da.Onda je mene moj rođak doveo ovde u Beograd. Ja sam bila ovde kod njega.Posle, kad se moja sestra udala, onda sam otišla kod sestre i tad sam se zaposlila, imala 16 godine i radiala. I, eto.
-Vi ste videli i Beograd odmah posle rata?
Ah, da, odmah. 1945 sam ušla u Beograd. Onda su rekli da je to Takovska ulica – sravnjena sa zemljom je bila. Eto, to sam najviše zapamtila.Najviše.
-Čega se još sećate iz tog prvog ulaska u Beograd?
Pa ničeg se više ne sećam zato što...
-Još neke ulice?
Pa samo na Senjaku sve znam.Sve znam.I pijacu na Senjaku. Kad je Rajka[9] bila mala, ja nju uzmem za ruku i idemo tamo u onu šumu da se šetamo, a posle snaha šta mi kaže da kupim, ja kupim. A nije ni bilo bog zna šta da se kupi.Ona je nešto i donosila sa posla.Gordana. ona je bila 26-o godište.
-Recite mi, ko je sve preživeo rat od vaše familije?
Pa, preživela je sestra Ljubica[10] i dva brata, Nikola i Đuro, i -- ja. A mama je rodila nas sedam devojčica i dva muškarca...
-I vas četvoro ste preživeli?
Da. A od moje strine ni jedno. Od moje ujne nijedno. Od rođaka, a bili smo veliko plame i to skoro svi rođeni, niko, skoro niko nije preživeo.Tamo gde sam ja rođena, pred našom crkvom ima spomenik, između Bistrice i Gašnice.Kad idete prema Dubici, kad dođete do mesne zajednice, prva ulica, odmah desno, nema ni minut-dva do tog spomenika. Sve možete da pročitate -- imena oko 500 Savića koji su ubijeni u Gradiški i Jasenovcu.Muškarci su oterani u Berlin[11] i tamo, kaže moj brat, da u Berlinu i po četrdeset dana nisu im dali ni parče hleba.On je počeo da umire. A otac sačuvao neku koricu hleba što je on dobio. Kad je brat počeo da umire od gladi, onda ju je izvadio i njemu dao. A on je pitao,, A odakle ti, tata, to malo hleba?“ A on, siromah, valjda samo pio vodu i sačuvao brata da on ne umre.I on je bio prehlađen i na mukama je umro od [bolesti] kostiju i svačega.
-Vaš ...otac?
Ne. Brat.Najstariji brat.
-Kad je on umro?
Umro je...ima deset godina.Imao je 78 godina kada je umro.
-A šta je bilo sa ocem [posle rata]?
Pa došao je tu gde smo mi rođeni. Neka kućica je napravljena, i tu je bio.Sestra se udala ovde, i ja sam se ovde udala.To su već godine prošle. On je dolazio da nas obiđe. Godine 1979-e je došao da vidi dete, Mira[12] rodila muško dete, i ovde ga zaboli i umre u zemunskoj bolnici, 1979.godine.Imao je 82 godine.
Bio je jako bistar čovek.Rođen je 1896.Jedanput se moj suprug šalio sa njim, pa mu kaže „Stari, nije ti ova ćerka ništa dobra.“ A on kaže „Ja sam imao njih sedam i da su mi svih sedam žive, ja bih imao sedam država“. Toliko je voleo žensku decu, eto.
-Vaš otac se sigurno sećao i prvog svetskog rata?
Jeste, on je bio u Prvom svetskom ratu i to, kaže, za vreme Austro-Ugarske da je bio na Drini i da su ga uhvatili [uzdah] – Srbi[13].On se odmah aktivirao u srpskoj vojsci.Te koji su prešli iz austrougarske vojske u srpsku vojsku, onda su njih dali na front u Vojvodinu.I onda su njega opet zarobili Švabe, Austrougari i oterali u Poljsku[14], u Rigu.[15] Tamo su mu operisali kilu [herniju]. On je bio mlad.Imao je 16 godina kada su ga mobilisali, kad su ga oterli na front, srpski front, tamo na Drinu.Onda je stigao njegov vojnički ranac u Gradišku [uz obaveštenje] da je on umro u bolnici .A nije bio umro.Eto, kolika je greška bila.Sad, možda je tu bilo još nekih vojnika sa tim prezimenom, ali [obaveštenje] je stigla u rodno mesto, u Gradišku, ranac njegov vojnički. Eto, to su Poljaci, vodili su računa o tome.
Eto, on je preživeo ta dva rata teška.Eto.
- I u oba je bio zarobljenik?
Da.U oba rata je bio zarobljenik, i on je valjda o tome sve i znao.I on i stric.
A od mog strica nije ni jedno to dete preživelo. Svi su zaklani tamo gde je i moja mama bila, i strina, i moja baka – sve u Jasenovcu.
- Šta ste zatekli ...?
Ništa.Samo zgarište. I napravili su one kućice od blata posle. Pa nije država ništa pomagala, gospođa Nado! Samo su one kućice od blata napravili i tamo su živeli kako su znali i umeli.Eto.
- I uspeli su da otškoluju decu, izvedu ih na put, obnove život?
Da, da. Pa to tako ide!
- I da dožive starost?
On je bio prilično zdrav čovek, genetski zdrav, a preživeo je dva rata –najteža. Pa kako mu je bilo kad su ga uhvatili bili Srbi! A posle opet Švabe.Nije ni to...e...Kako se pucalo tu na Drini [1914]!Pričao je on kako je to bilo, sve Srbe su, prvo njih, pa onda ide njihova vojska –austrougarska. Pa sve su Srbi u prvim redovima bili kad su pucali prema Srbiji, da oslobode Srbiju.I onda su njega na Drini, odmah kod Šapca bili uhvatili. I onda je pričao nama kako je bio u nekoj kasarni na izlazu prema Loznici. Tu je bio i odatle su dobili raspored za Vojvodinu.Tu ga uhvate austrougarski vojnici i oteraju u logor, u Rigu.Gde je Riga? To je negde u Poljskoj, jako daleko.
- Da li ste se vi posle rata vratili u rodno mesto?
To sam vam već rekla, samo malo sam tamo bila. I onda me Đuro[16] opet odveo tu [na Senjak].
- Da li ste kad ste bili tamo, sretali rodbinu i videli ljude kako podnose svoje gubitke ratne?
Ah!Kako?! Kako ja, već toliko stara...Eto, prvi put to pričam vama. Ona ne zna ništa od toga[pokazuje glavom na mlađu rođaku Miru, koja je prisustvovala intervjuu]. Njena mama zna. Mi smo pričale o tome kad smo same, Miro, a nikad pred vama ništa nismo pričale.To se nije, nije...kao, nije se smelo.
Ja sam jedanput...Bila je žena koja je sedela pored mene tu, u našem naselju i ona je mene isto tako nešto ispitala, kao vi. Bila je udata za jednog oficira. Ja tako, al’ ukraće sam joj rekla.Ona je odnekuda dobila tu knjigu o Jasenovcu i ona je pročitala.Zato me je i pitala, zato što sam rođena 12 kilometera od Jasenovca.I ja sam njoj ispričala, a nisam znala da je ta žena Hrvatica.A Ličanka je.I ona je tako...tako je bila...nervozna, i toliko joj je bilo teško što sam ja to ispričala. A ja nisam pričala za druge ljude, nego za ustaše. To je Ante Pavelić bio taj vođa, predsednik njihov. I on je ...i ovi Švabe. Pavelić je bio njihov...predsednik Hrvatske, nezavisne.
- Da li ste stekli utisak da se ta žena uvredila?
Uvredila se.Jako.
-Zbog toga što ste joj vi ispričali šta ste pretrpeli za vreme rata?
Da, a ona je Ličanka, Hrvatica. Jeste.Ona tu stanuje kod mene u zgradi, ali ne ovde, nego na sledećem ulazu.Ona se jako uvredila što sam ja to pričala, da znaju oni koji nisu znali o tome ništa. A ta Olga je čitala knjigu „Jasenovac“.Odnekuda ju je dobila. I onda je ona mene to ukraće ispitala, ja nisam ni pričala ovako [detalno] kao vama. Možda bi ja još nešto imala da ispričam, al’ sam ja to sve zaboravila.Svašta je bilo...
- Da li je posle rata moglo da se priča o tome?
Ne.U fabrici – ne! Moj direktor je, Banković je bio, čitao knjigu „Jasenovac“. I izlazilo je u „Novostima“ u [nastavcima] i on je sve to isecao i davao meni.Ja sam rekla „Druže Bankoviću“, tako je tad bilo, „Nemojte to meni davati, jer ja sam to preživela. Meni nemojte davati.“
- A kako se vi osećate kad čujete da se danas govori da je Jasenovac „srpski mit“, da je tamo bio radni logor u kome su ljudi imali jednom nedeljno utakmice i pozorište, redovnu ishranu i radnu obavezu, uredne radionice...?
A ko to priča?! A ko to priča, godpođo Nado?! Ko to priča?!
- To povremeno izjavljuju i pišu novi istoričari iz Hrvatske.
To su, isto, ekstremi! Pa čuli ste šta kaže predseednik Ivo Josipović. On to negira.Ako neko piše tako nešto, on to negira.On sve zna.Bez obzira što je on iz hrvatske porodice.Nema to veze.On je bio istoričar i on to zna. Ja sam ga baš jedan dan slušala na nekoj hrvatskoj opozicionoj televiziji. Ja sam to slušala.On je vrlo lepo pričao. Mislim da nije od tih ljudi, kao što su ti neki ekstremi.
- Mislite da je rekao istinu?
Rekao je.Rekao je istinu.
[...]
- Šta vam je bilo najteže?
Gubitak majke. Kad sam čula da mi je majka poginula, to mi je najteže bilo.Imala sam sestru koja je starija od mene deset godina. Ona mi je zamenjivala majku, ali ipak, majka je majka. Volela sam i strinu, ženu mog strica, isto kao majku, al’ imali su oni svoju kuću, a mi smo imali svoju.I, isto, kad sam čula da nema nikoga od strine.Samo je stric ostao živ. Isto je bio internirac u Berlinu. A od strine niko nije ostao živ.Niko.A ono su sve najbliži rođaci što su izginuli, pa sad nema tamo, samo dve kuće. A bilo je sigurno 50 kuća.
-I to sa velikim porodicama?
Sa velikim porodicama, sa velikim. A sad samo dve kuće, i nikoga više nema. Moja generacija, ako je ko i ostao živ [za vreme rata] – umrli su [do sada].
-Pred početak ovog razgovora ste mi rekli da vam je jedna od najtežih stvari to što ne možete da rekonstruišete lik svoje majke...
To, da.Da.
-...za koji je skoro sigurno da ga negde pamtite, jer ste imali osam godina kad su vas razdvojili.
Reći ću vam kao pamtim majku. Moj ujak ja bio narednik u Petrinji, na Baniji.Tamo je bio žandarmerijski narednik u Kraljevini Jugoslaviji, Mića Golub.A mi smo odmah pored ceste i onda kad su partizani po Kordunu, šta ja znam, kao kod nas po Kozari – on je odmah prešao u partizane. Već su ustaše bile osvojile Baniju i šta ja znam. I tu je bila škola i ustaše su se nabili u školu u Duboci.A on, kao da se napravi hrabar, od svih tih mladića, a imao je već ženu i dete – žena mu je bila učiteljica – i ode blizu škole da baci bombu. I ovi ga ubiju.Ubiju ga zato što je bio...Znao je da će poginutu ako baci bombu, i oni će njega iz ovih drugih odeljenja. Bacio je bombu na školu – a koliko ih je tamo poginulo, ja ne znam. U Dubici. I onda, tako pamtim majku...kad su otišli po njega, brat i ujak iz Bistrice. Bio je sneg pa su sankama išli po njega da ga mrtvog dovedu u selo da ga sahrane. Moja mama je bila...pamtim je u crnini...Ovako nagnula se na one tarabe od dvorišta i tako je kukala kad su prošli sa sankama dovozeći njega mrtvog. Ne znam da li je imao trideset godina.Tako je pamtim, u crnini za bratom, ali lik nikad, ne.
-A želeli biste da povratite onaj lik koji vas se s toplinom i sigurnošću...
E, to. To.
-...približavao svakodnevno...
Ja sam sve do mojih 45 godina bila pretužna za majkom.Kolegionice na poslu, svaka kaže mama mi je kupila ovo, mama mi je kupila ono, ili mama mi je došla, mama mi je ovo, mama mi je ono, a meni nema...Imala sam sestru, imala je porodicu, ni ona nije imala...bedni ljudi, sirotinja, tako je to bilo.
-Kako ste posle tolikoh mučenja uspeli da stvorite život posle rata, jer ni posle rata nije bilo lako?
Pa da vam kažem – samo radom i pameću. I pretrpiš svašta. I onu osobu koja je nervozna, kod koje si i kako ti je, i da li si imao da popiješ vode ili pojedeš parče hleba – nije se imalo, nije se imalo.Al’ sve to pretrpite. Sve se to pretrpi.Tako je, tako je to bilo.I sve se nadaš – biće bolje, biće bolje.Pa i ako imaš novaca da kupiš obuću, na primer, ja sam se 1957.godine udala za mog supruga i tad sam imala novaca da kupim sebi cipele, a nisam – nije imalo ništa da se kupi.
-Koliko ste bili stari kad set počeli da radite i zarađujete?
Šesnaest godina.
-I gde ste radili?
U „Soko-Štarku,“ u fabrici čokolade.I tu sam ostala sve do penzije, 1986.godine.
[...]
-Recite mi da li je država, nova, posleratna, na bilo koji način izrazila saosećanje vašoj porodici zbog gubitaka ili pokušala da nadoknadi nešto od uništene imovine?
Ne. Ništa.Tamo pod Kozarom nikome ništa nisu dali.Ne. Ništa.Vi ste došli na zgarište i tako...Kako ste znali tako ste...Išli ljudi da rade jer kod nas je tamo Sava blizu pa je moj otac bio obalski radnik. Pa i brat jedan je išao, tamo ima rudnik kreča, pa je tamo radio kod tih ljudi. I tako, malo po malo, pa se napravi neka kućica i tako – da se preživi.To je jako težak život, znate. Nikome nisu nadoknadili.
Nikome.
- Značilo vam je dosta što ste imali rođake u Beogradu?
Naravno.Pa sigurno. I ta mi je snaha isto bila dobra, ne mogu da kažem. Pa šta će, i Beograd je onda bio srušen, šta je mogla? Ona je bila iz Kikinde. Bila je, ovako, jako fina žena, domaćica.
-Kako se živelo u Beogradu prvih posleratnih godina?
Pa kako se živelo? Hleba je bilo da se kupi.Bilo je povrće. Mleko su donosile seljanke.Pa to nije bilo toliko naselje.To su bili ljudi seljaci pa nemaju ni tri kilometra do pijace, do centra.Donesu mleko u nekim kantama a vi imate vašu flašu, pa vam on naspe mleka, a vi platite. Tako i kiselo mleko, tako i sir...
-Beograd je bio mnogo manji?
Pa poginulo je oko 2000 ljudi samo u prvom naletu aviona, a kad sam ja došla Beograd je imao 60 hiljada stanovnika na prvom posleratnom popisu, ne mogu da se setim koje godine.60 hiljada je bilo u Beogradu ljudi.
-A sad?!
Sad ima skoro dva miliona ljudi.Ja mislim da sa predgrađima ima dve miliona.Ima. Ali, kažem vam, donosile su seljanke sve na pijacu, povrće i sve, pa ko je imao para da kupi, a ko nije ...
-Dokle je trajalo to, baš jako siromaštvo? Kad ste osetili da možete da kupite te cipele i još ponešto, da skućite kuću?
Pa sve posle 60-e godine. Poosle 60-e sve bolje i bolje.Mi smo se u ovaj stan uselili 66-e godine.Tad je već bilo bolje, imalo je da se kupi i kauč, i da se dignu krediti. Dignete kredit pa kupite sav nameštaj pa vam se odbija 4-5 godina po vrlo malo. Nije tu neke kamate bilo – vrlo malo.
-Pred vašim očima se Beograd i gradio?
Jeste.Kad smo se mi ovde doselili, ništa nije bilo. Ova zgrada je bila jedna-jedina.A tamo, gde je ovaj soliter, tu je bila stanica.
-Ovaj deo grada gde vi živite, nije uopšte postojao?
Ne.Ništa.Samo onaj gore, samo one stare vojne zgrade, kod one bolnice dečje.To naselje je postojalo kad je ova naša zgrada useljena.
-To je već Zemun, praktično.
Pa, to je novi Beograd.To je bila neka Zagrebačka ulica.Tu je jedan moj zet iz Inđijje vodio tu građevinu , izgradnju tih vojnih zgrada.
-Pitala bih vas da nam samo malo detaljnije ispričate o tom čoveku iz Indjije koji je tih 60 dečaka spasao iz hrvatskih logira i doveo...
A, taj, ne, taj je bio iz Stare Pazove, neki Kovačević. Ja mu ime ne znam.To bi znali Ulemeci.Ali, mislim, od tih Ulemeka, ko bi sad postojao -- možda njegova generacija [pokazuje na kamermana]. Šta ta generacija zna, to ne znam.
-A šta vi znate o spašavanju te tako velike grupe? Izgleda skoro neverovatno to spašavanje.
Pa, evo šta znam.Moj brat je bio dete, on to nije nešto mnogo ni upamtio, ali on je bio i najmlađi i najbolesniji i zato ga je, valjda i uzeo. A ovaj rođak, o kome sam vam pričala da je zimus umro, on je tada bio jači i zdraviji, a oni su bili nerazdvojni. Isto su, valjda, i godište. I on ga čuvao i kad su svu decu rasporedili po Staroj Pazovi i okolnim selima, on je bio bolestan. I jedna baka je išla ulicom i vidi jednog malog dečkića, bolesnoga, kako leži na travi.A kaže da je bio maj mesec.Baka dođe, bila je recimo mojih sadašnjih godina, dođe ona i vidi Miloša i moga brata Đuru – Miloš sedi, a Đuka [Đuro] leži bolestan, mali, beba, šta je on bio.A seoski knez je razdelio decu da čuvaju stoku i pomažu po porodicama.Oni su bili bogati, to je srpski kraj, ima tamo i Slovaka. I ta baba, ta žena se jako smilovala i dovede ona njega kući. Njena snaha i sin – to su bili zloće, a imali su isto dvoje svoje dece i nisu dali da ga unese u kuću, nego tamo gde su konji spavali pa tu je bio jedan pregradak za seno – da ga odnese tamo u seno. A kad oni odu da rade na njivi, ona njega jadna umije i obuče i nosi ga kod švapskog lekara.A ne sme da kaže da je dete iz Kozare, nego da je kao njeno unuče.Taj švapski lekar ga je izlečio, a imao je tifus i sve...Kažu da mi je mnogo dobre čekove davao.
Nikad ja nisam bila kod te porodice. A on je išao.On je išao. Kad je kola posle imao, vodio je on i Milicu, snahu. Išao je on tamo kod njih, kod Ulemeka. E, sad ja verujem da su sada samo potomci, a da su svi oni [koji su to pamtili] umrli.A možda i nisu.
- Vaš brat je posle kao odrastao čovek održavao veze sa svojim dobrotvorima?
Jeste.Mada je pamtio kako je ta...Dok je baka bila živa, on je uvek išao, kupovao joj poklone.Ali posle, kad je ona umrla, onda više nije išao.Išao je ponekad, kad dođe kolima, na groblje, da odnese cveće .
-Na bakin grob?
Da. A ovako, ne. Ne.
-Znate li ime bakino?
Ne. Ne znam.Nisam ga nikad pitala.
-I još taj lik tog čoveka koji ih je spasao...?
Znam ga samo po prezimenu – Kovačević.
-I da je bio bogat?
Ne znam šta je bio.Bio je on kao...imao je slobodu od Švaba i od ustaša.Nije se moglo bez dokumenata otići u...
-Mislite da je bio saradnik...?
Da.Švapski. Ali, to je...Ko to sad zna? To je politika bila.Ali, on je znao za taj dečji logor i otišao je da dovede šezdeset dečkića.
-Sad, još jednu stvar treba da razjasnim... to je Inđija ili Stara Pazova?
Stara Pazova.
-Da li je Stara Pazova bila u sastavu NDH tada?
E, u NDH.NDH.On je imao njihova dokumenta[17]. Nije mogao otići u Zagreb bez dokumenata. Ali, posle sam...Možda ja ne znam tačno da li je on umro...Ali ja mislim da su ga ipak ubili partizani.
-Kao saradnika okupatora?
Jeste. Ali, on je šezdeset dečkića spasio.Ja mislim da su ga ubili. Mislim tačno. A ta porodica Ulemek postoji tamo. Ima tu i porodica Ivančević kod koje je taj moj rođak bio.Sad ja ne znam ko još ima od Ivančevića, ali znam tačno da je moj brat uvek pominjao njihovog sina Bogdana, sina tog bračnog para Ulemek.On je bio starijji. Ja verujem da i on sada ima preko ili skoro 80 godina.Taj Bogdan.
-I on se sigurno seća vašeg brata?
Verovatno.Verovatno da se seća.Verovatno. Eto, baka ga je spasila.Inače bi on umro. I taj čovek koji je iz logora izveo njih 60 dečkića.Što kaže „Devojčicama je lako, daj da dovedem dečkiće.“
I samo da nije bilo te bake, on [Đuro] bi te noći umro. Da.Umro bi da ga neko nije uzeo. Umro bi tu u Pazovi. Umro bi. Bolestan je bio. A ti, kako su bili zlobni, a to su Srbi. Zlobni, nisu dali baki da ga unese u kuću. E, to...A ja bih dala...ma kakvi...jaoj...Zadnje parče hleba bih dala.Ne bih jela deset dana, dala bih takvom. Pa koliko smo sad...U ovom malom stanu po šesnaest izbeglica sa Romanije – moj muž potiče od Sarajeva -- po šesnaestoro, šesnaestoro dece je ovde kod nas bilo, u ovom malom stanu, sve po podu spavali. A ja presedim.Je l mi verujete da ja presesdim po celu noć, eto. A šta će, to su sve rođeni njegovi [Zorkinog muža]. Velika porodica bila. I šta sad? Pomislim se gde sam ja bila, i sad ta deca tamo, da ih uzmu ustaše i muslimani i ko zna šta da rade od njih, ma kakvi.
[1] Za vreme intervjua pojavila se indikativnu omaška: Gornja Rijeka je omaškom postala Crna Rijekom. Naša sagovornica je zamolila da ovu ispravku navedemo uz intervju.
[2] Ime austrijskog sela Ficshamend Dorf moglo je strancima da zazavuči kao Fišamento. Ono je danas sastavni deo Beča. Nalazi seu blizini bečkog aerodroma, oko 20 kilometara od srca grada. Tu je za vreme rata bio jedan od radnih pod-logora sistema Mauthausen – Gusen. Odrasli logoraši su odvođeni na prinudni rad u lokalnu fabriku borbenih aviona u kojoj je Zorkin stric bio regularno zaposlen još od pre rata.
[3] Wiener Neustadt - još jedan od blizu 50 pod-logora sistema logora Mauthausen, mreže koju je SS osnovao u periodu 1940-1945. Wiener Neustadt je bio u funkciji 1943 i 1944-1945.
[4] U Fišamendu postoji poznata fabrika aviona iz koje je, na primer, izašao prvi helikopter.Tu je za vreme Prvog svetskog rata radio i čuveni Theodore von Kármán, poznat i kao “otac supersoničnog leta” . Za vreme drugog svetskog rata, ova fabrika je funkcionisala kao deo najveće podzemne aviona Messerschmitt (Me-262) u Sent Georgenu/Gusenu, čija je produkcija bila osobito značajna u završnoj fazi rata. Mesečna proizvodnja je iznosila 450 aviona u martu 1945. U fišamendu je i danas centar vazduhoplovne odbrambene industrije Donje Austrije (Aerospace & Defense industry Fischamend, Niederösterreich,Austria).
[5] Crveni krst je organizovao takozvanu „raskužnu stanicu“ u blizini železničke stanice u Zagrebu, gde su deca iz logora prihvatana, čišćena od parazita, šišana do glave i kupana, a njihova odeća podvrgnuta dezinsekciji, uglavnom uništavanju vašaka vrelom vodenom parom. Tu su i evidentirana i upućivana na odredišta na kojima su raspoređivana po seoskim domaćinstvima.
[6] Vidi sliku ispod transkripta intervjua
[7] Vinervald
[8] Fabrika je radila do martu 1944, dok nije sravnjena sa zemljom, kao što Zorka pamti.
[9] Kćerka rođaka kod kojeg je Zorka Savić živela prvih posleratnih godina i koji je 1948.godine, za vreme sukoba između komunističkih partija Jugoslavije i SSSR, zatočen na Golom otoku, u Titovom logoru za pro-ruski orijentisane jugoslovenske komuniste, uglavnom Srbe iz cele Jugoslavije i Crnogorce.
[10] Najstarija sestra Ljubica je imala 15 godina kad je odvedena u logor Stara Gradiška, odakle je upućena u Ludwigshafen, centar nemčke vojne industrije u oblasti Donja Rajna.Prinudni radnici sa Istoka, civili, (Ostarbeiter) bili su smešteni u I.G. Gemeinschaftslager III (radni logor za civile) u Ludwigshafenu, a radili su u I.G. Farben, kompaniji koja po eksplataciji robovskog rada dolazi odmah iza vodećeg Krupp-a. Posle rata, Ljubica je zamenila majku mlađoj sestri Zorki i bratu Đuri.
[11] U oblasti Berlina funkcionisao je veći broj radnih logora za civile „sa istoka.“
[12] Snaha Zorkine najstarije sestre Ljubice
[13] Misli se na vojsku Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu, protiv koje je Austrougarska moboilisala Srbe, ali i propadnike drugih slovenskih naroda koji su živeli u njenom sastavu, a pre svega Hrvate i Čehe.
[14] Poljsko kraljevstvo, marionetska država (1916-1918) koju su sami Nemci ponudili Poljacima usred Prvog svetskog rata, da bi oslabili njihove težnje za nezavisnošću i mobilisali ih u sopstvenu vojsku. Izgleda da je posle septembra 1917.godine i osvajanja takozvane Ruske Poljske i Pribaltika i Riga smatrana delom tog „poljskog“ kraljevstva, kojim su stvarno vladali Nemci. Iz toga proizilazi da je Zorkin otac, Mihailo Babić, bio nemački ratni zarobljenik u vreme postojanja tog Poljskog kraljevstva.
[15] Nemačka vojska osvojila Rigu 1917.godine. Godine 1918, mirovnim ugovorom u Brest-Litovsku, komunistička vlast Rusije dala je ogromnu teritoriju Njemačkoj da bi što pre okončala rat . Nemačko carstvo je tada, nakratko, prošireno teritorijama Ruskog carstva: Estonija, Litvanija , Letonija , Ukrajina i Bjelorusija.
[16] Rođak kod koga je Zorka živela u Beogradu
[17] Propusnice i dozvole adminstracije NDH za izvođenje dece iz logora, na primer